Драгомир Радовић
Одликован је војничким орденом златне Карађорђеве звезде са мачевима указом број 11123 од 15. 6 1915. године објављеном у Службеном војном листу, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ два пута и свим ратним споменицама 1912-1918. године.
Рођен је у Крушевцу и радио као дневничар на железничкој станици.
У балканским ратовима учествовао је као борац јединица другог позива. У Први светски рат ушао је као поднаредник. Као стари ратник учествовао је у бојевима заједно са војницима из кадра и ничим се није могло закључити да је трећепозивац. Служио је у позиционој батерији у другој Дринској дивизији. У једној од борби 1914. приметио је на Дрини непријатељске понтоне, а пошто није било код њега официра, није знао шта да ради. Најстроже је било забрањено пуцати без одобрења. Ипак, Драгомир се одлучио да на своју руку изметне три метка, што је поновио следећег дана. Старешине су конастантовале да је морао пуцати и за то га нису узеле на одговорност. У борби код „Кика и Петровића“ је својим артиљерцима наредио брзу паљбу. Ту је било питање живота и смрти, ту се пуцало и картечом. Даље је одступао до Чачка и Колубаре, а задесила га је још једна невоља која је однела многе животе и код војске и код цивила – тифус.
Након рата наставио је са старом службом на железници са једином разликом што су га преместили у магацин, али не да пише него да гура колица, да утовара и истовара робу. Доживео је пензију од тадашњих 700 динара, а од 1938. почео је да прима награду као носилац Карађорђеве звезде у исносу од 300 динара месечно.
Литература: Влаховић С. Томислав, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Београд 1989. Фотографија: Исто
