Јован Павловић
Одликован је орденима Белог орла са мачевима петог реда, Светог Саве, Југословенске круне, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ два пута, Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године.
Рођен је у Белој Води 1887. године од оца Милана и мајке Милане, рођен Крстић. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Крушевцу, а учитељску школу у Алексинцу. Био је учитељ у Ступњу, затим Коњуху (1911) где је био управитељ школе у Белој Води (1912-1914) и после Првог светског рата у Крушевцу. Убрзо након рата повукао се из службе као ратни војни инвалид.
Као резервни официр учествовао је у балканским ратовима у саставу 1. албанског одреда. У Првом светском рату (јул-септембар 1914) био је водник 4. чете. 4. батаљона 12. пешадијског пука, а затим (септембар-новембар 1914) командир 4. чете 2. батаљона 12. пешадијског пука. Истакао се 1914. током борбе у Раковичкој шуми где је тешко рањен, као и на Багрдану 1915. и Ветернику 1916. Био је и у заштитници и у претходници приликом повлачења 1915. После прве реорганизације српске војске 1916. постављен је за команданта 2. чете 2. батаљона 12. пешадијског пука. Тајним гласањем припадници 2. батаљона овог пука прогласили су га за најхрабријег борца. Као заслужном ратнику око 1920. додељено му је десет хектара земље у селу Рељан код Прешева, где је живео до 1923, када се вратио у Крушевац.
Био је председник крушевачког удружења ратних војних инвалида (1923). За посланика Народне скупштине кандидовао се на изборима 1939, као првак Љотићевог Збора у Крушевчком округу.
Током 1941. у чину резервног пуковника био је помоћник команданта за позадину у Скопској армијској области, Када је фронт пробијен, авионом се са два официра везе из Скопља пребацио за Сарајево, где су га заробили Немци. Заробљеништво је провео у Хамелбургу Лангвасеру-Нинбергу. После Другог светског рата оста је у Западној Немачкој и 1948. био у прихватном логору Лангухт. Прешао је 1950. у Чикаго (САД) где је радио као кувар у главној кухињи велике болнице. Потом је 1960. или 1961. дошао у Фелбах (Немачка). Посећивао је Свету Гору (1962. и 1968) и даривао манастир Хиландар, а боравио је и у Светој земљи (1966. и 1968).
Написао је путопис Пут по Светој Гори и Светој земљи (објављен 1988) и у рукопису који је изгубљен Моје успомене на владику Николаја Велимировића. Живео је од 1969. у Београду.
Био је у браку са Јулијаном Китановић Ђурђевић, са којом је имао две ћерке које су рано преминуле, потом се оженио Милицом Лукић, са којом је имао сина Миодрага, а затим са Косаром Милић, са којом је имао синове Слободана и Владана. Пред крај свог живота боловао је у кући своје сестре Стојанке Новаковић у Белој Води. Умро је 1971. године у Белој Води где је и сахрањен.
Извор: животопис Мр Велибор Лазаревић
Литература: Српски биографски речник, Матица српска, Књига 7, Нови Сад 2018; Јован М. Павловић, Пут по Светој Гори и Светој земљи, Бела Вода, 1998.
