Милан Николић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, орденом Белог орла са мачевима четвртог реда и петог реда два пута. Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године.
Рођен је 30.3.1883. године у Крушевцу од оца Василија и мајке Персе. Завршио је Нишу школу Војне академије (1900-1903) са 33. класом питомаца и био произведен у чин пешадијског потпоручника. Унапређиван је у чин поручника 1907, капетана 1911, мајора 1915, потпуковника 1920, пуковника 1924, и бригадног генерала 1929.
У мирно доба био је на дужностима командира вода у 12. пешадијском пуку до 1908, потом у 7. пешадијском пуку и 6. пешадијском пуку у Београду и Пешадијској подофицирској школи. Од октобра 1910. био је командир чете у 7. пешадијском пуку са којим је кренуо у балканске ратове. Пре избијања Првог светског рата био је командир у Битољском пешадијском пуку, а потом ађутант у 7. пешадијском пуку до марта 1914.
У балканским ратовима (1912-1913) био је командир 3. чете 2. батаљона у 7. пешадијском пуку. Са овом четом учествовао је у најкритичнијем окршају на Сртевици код Куманова, који је преломио ову битку. У Првом светском рату био је ађутант команданта 6. пешадијског пука (до јула 1915), а потом ађутант Комбинованог одреда у одбрани Београда.
По реорганизацији војске 1916, био је ађутант 2. Шумадијске бригаде и од септембра 1918. до новембра 1922. командант 1. батаљона 15. пешадијског пука.
После рата, од новембра 1922. био је на служби у Пешадијској официрској школи, а од августа 1923. начелник Штаба и наставник гађања у овој школи. Од маја 1924. био је в.д. команданта 3. пешадијског пука у Пироту, а од 1929. в.д. команданта Зетске пешадијске бригаде, од априла 1931. командант Курса за пешадијске официре у Сарајеву, од маја 1933. в.д. команданта Брегалничке дивизијске области у Штипу, од јуна 1934. на располагању, а од новембра помоћник команданта Потиске дивизијске области у Суботици. Пензионисан је априла 1939. године.
У Априлском рату 1941. године реактивиран је и потом одведен у заробљеништво и Други светски рат је провео по логорима у Немачкој. Вратио се у земљу 1945. када је у Београду добио пензију.
Био је покретач и један од уредника Пешадијског гласника (од 1922). У браку са Милом, ћерком Петра Спасића, апотекара из Београда, имао је сина Предрага и ћерку Добрилу. Бригадни ђенерал Милан В. Николић је умро 3.2.1949. у Београду.
Литература: Српски биографски речник, Матица српска, Књига 7, Нови Сад 2018; Влаховић С. Томислав, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Београд 1989.
