Душан Ј. Анђелковић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, орденом Белог орла са мачевима четвртог и петог реда, Златном медаљом за храброст три пута, орденом Југословенске круне трећег и четвртог реда, Светог Саве петог реда и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године. Од страних руским Орденом Свете Ане четвртог степена са мачевима, Румунском звездом петог степена са мачевима, грчким Ратним крстом трећег степена, чехословачким Ратним крстом, румунском споменицом Добруџа, француским орденом Легије Части петог реда. Говорио је српски, француски и руски језик.
Рођен је у свештеничкој породици 1886. године у селу Дворане код Крушевца. После основне школе и седам разреда гимназије завршио је Нишу школу Војне академије (1904-1908) са 37. класом питомаца и био произведен у чин пешадијског потпоручника. Вишу школу Војне академије завршио је наког рата 1926. године са 22. класом.
У мирнодобско време обављао је дужности водника у 17. пешадијском пуку (1908). У ратовима 1912-1913. био је на дужности водника и командира чете у 12. пешадијском пуку првог позива као капетан. У Првом светском рату био је командир у 3. батаљону 12. пешадијског пука првог позива (1914), командант 4. батаљона 7. пешадијског пука другог позива (1915) и командант 1. батаљона 1. пешадијског пука другог позива.
После повлачења преко Албаније учествовао је са групом официра у формирању Прве српске добровољачке дивизије у Одеси 1916. године. Са том је дивизијом учествовао у свим борбама у Добруџи као командир чете и батаљона 2. добровољачког пука, као капетан I класе. У јануару 1918. године враћа се на Солунски фронт и учествује у пробоју као командир јуришне чете. У тим борбама је и заслужио официрски орден Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда. После рата био је на више дужности, пензионисан па реактивиран 1936. године.
У чин пешадијског бригадног ђенерала унапређен је 1937. када постаје командант пешадије Тимочке дивизијске области, а од 1940. помоћник команданта Брегалничге дивизијске области. У априлском рату 1941. био је на дужности команданта Браничевског округа 6. армије када је био заробљен и одведен у Немачку у логор. По повратку из заробљеништва
пензионисан је решењем Министарства народне одбране 1946. године.
Унапређења је стицао следећим редом: 1908. потпоручник, 1912. поручник, 1913. капетан II класе, 1915, капетан I класе, 1918. мајор, 1923. потпуковник, 1927. пуковник, 1937. бригадни ђенерал.
Између два светска рата написао је три дела књиге Наш народ у борбама одобрене од Министартсва војске и морнарице.
Од 1913. ожењен је гђицом Наталијом, ћерком Ираклаја Бодиа, бившег инжењера I класе из Врања. Имао је сина Ираклија и ћерку Милу, удату за сликара Фредла из Дубровника. Душан Анђелковић је умро 1949. године у Крушевцу, где је и сахрањен уз војне почасти.
Извори: АВИИ, Персонални картони, Шематизам Србије 1900-1914.
Литература: Влаховић С. Томислав, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Београд 1989; Бјелајац С. Миле, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд, 2004;Српски биографски речник, Матица српска, Књига 1, Нови Сад 2004.
Фотографија: АВИИ, Персонални картони
