Божин Симић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда Указом број 14611, официрским орденом Карађорђеве звезде и свим ратним споменицама 1912-1918. године.
Рођен је 20.10.1881. године Великом Шиљеговцу од оца Симе и мајке Пелагије у учитељској породици. Имао је старијег брата Милана и три сестре Лепосаву-Полу, Зору и Негосаву. Био је најмлађе дете у породици .Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Крушевцу, а војну академијуу Београду.
Из Војне академије изашао је као инжењеријски потпоручник 1900 По свршеном вишем курсу Војне академије 1903. по сопственој жељи преведен у пешадију. Године 1902. ступио је у заверу. Маја 1903. позван је из Ниша за активно учешће у дворском преврату (29. маја). Био је надзорни официр Врањског граничног рејона (према Турској) за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију. Члан четничке акције (српске револуционарне акције), комита у Македонији, члан Народне одбране, организације „Уједињење или смрт“ (такозване „Црне руке“), члан ложе „Уједињење“, организатор устанка Исе Бољетинца у договору са Милованом Миловановићем. Године 1911. постављен је за командира Ристовачког пограничног рејона (Врање) на граничну поверљиву службу.
Сарађивао је са Српским конзулатом у Приштини, са конзулом Миланом Ракићем,песником. Учествовао је у балканским ратовима, а посвршетку балканских ратова постављен је закоманданта Жандармерије у „Ново Ослобођеним Крајевима“.
Када је почео Први светски рат, Божин Симић успешно командује батаљоном. Његови војници, уосталом као и код свих црнорукаца, одликују се великом храброшћу, патриотизмом и борбеношћу. Због његових бриљантних организационих способности, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заједно са Мустафом Голубићем, шаље га у Русију, како би прикупио добровољце за пробој Солунског фронта. Овај тим искусних и превејаних обавештајаца био је веома успешан, нарочито у Одеси, где су направили и обучили Добровољачку дивизију, која се састојала и од заробљеника са Источног фронта, који су са Балкана. У Солунском процесу, у одсуству, осуђен је на 18 година затвора, због чега остаје у Русији и, после Октобарске револуције док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, постаје пуковник Црвене армије. Користећи своје дипломатске и шпијунске везе, чак и масонске, јер је припадао масонској ложи Побратим, из Петербурга, писао је свим светским владарима, тражећи помиловање за Аписа, када је почео Солунски процес. Пресуда је била донета и пре него што је оптужен. Пашић и краљ Александар су били неумољиви. Свестан да се не може вратити у Србију након Октобарске револуције, Симић се придружује руској војсци која му признаје чин пуковника, па наставља каријеру у Црвеној армији. У Првом светском рату рањаван је пет пута.
Божин Симић је добитник две Kарађорђеве звезде. Прве на дан крунисања краља Петра, 8. септембра 1904. Божин је тада био на служби у Нишу и имао чин инжењеријског поручника. По други пут одликован је Kарађорђевом звездом са мачевима IVреда, за показану храброст у балканским ратовима, када је имао чин потпуковника српске војске.
Oд 1928. Симић је живео прeтeжнo у Бeчу, члaн је пoкрeтa „Унaпрeђивaњe Бaлкaнa“, кojи издaje истoимeнe нoвинe. Симић сe 1934. сeли у Фрaнцуску, нeпoсрeднo прe Мaрсeљскoг aтeнтaтa. Био је ожењен Францускињом, живели су у Ници. Толико је поштовао Драгутина Димитријевића Аписа, свом сину дао је име Драгутин. У емиграцији Симић је остао до 1935.године. После атентата на Александра у Марсељу враћа се у Београд и одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18 година затвора. И враћен му је чин пуковника Српске војске, са посебном напоменом да у Солунском процесу, 1917. године, није осуђен, него пензионисан. И наравно, исплаћене су му све пензије.
Шта може да говори ова чињеница осим да је ова личност поседовала неке посебне, данас још необјашњиве моћи. Као што је остала необјашњена тајна о Сарајевском атентату којом је уцењивао кнеза Павла Карађорђевића.
Првих година боравка у Београду, сада је то већ сасвим јасно, није седео беспослено. Имао је запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР-ом, Божин Симић путује у Москву као посредник.
После капитулације Краљевине Југославије, Симић је 2. јануара 1942. постављен надужност делегата владе Краљевине Југославије у Француском националном комитету генерала Де Гола. Божин је на тој функцији остао до 1944. године, када подноси оставку због формирања владе Мише Трифуновића.
Пo зaвршeтку Другог светског рата приклaњa сe мaршaлу Титу, кojи гa пoстaвљa зa aмбaсaдoрa Федеративне Народне Републике Југославије уAнкaри, од 1945. до 1948. године. Тимe je Симићу успeo jeдинствeни пoдухвaт, дa будe и диплoмaтски зaступник крaљa и пoтoм Титa. Пoслe првoг кoнфликтa сa Титoм, Симић, чиje симпaтиje прeмa Русиjи нису биле тajнa ,одлази у пeнзију. Од 1949. је живео у Бeoгaду, пoд стaлнoм дискрeтнoм присмoтрoм и избeгaвaо је кoнтaкт сa нeпoзнaтимa. Пo пoмирeњу Титa сa Хрушчовим 1955, Божин сe нeкoликo путa трудиo дa дoбиje визу зa Сoвjетски Савез. Кao рaзлoг нaвoдио је дa хoћe дa aнaлизирa Први светски рaт уз пoмoћ мoскoвских aрхивирaних дoкумeнaтa. Aли, Титo му је oспoрaвaо излaзaк из зeмљe. Као пензионер, све до смрти, живео је умирнoj, у то време, Улици Двoрскa.
Умро је у Бeoгрaду 24. фeбруaрa 1966. у 85. гoдини живота.
Литература: Крушевац и околина у Првом светском рату, тематски зборник, Велики Шиљеговац-Крушевац, 2018.
