Драгутин Мартиновић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда број Указом Бр. 153863, орденима Светог саве петог реда, Југословенске круне четвртог реда, Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, Медаљом за војничке врлине, Медаљом краља Петра I, Медаљом за услуге Црвеног крста и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године. Од страних одликовања добио je руски Орден Свете Ане трећег реда са мачевима и лентом, и енглески Војнички крст за заслуге на бојном пољу.
Рођен је у Ваљеву 29.6.1879. године као треће дете Љубице и Косте Мартиновића. После завршене основне школе и шест разреда гимназије уписао је и завршио Нижу школу Војне академије 1900. године. Своју официрску каријеру започео је 20 августа 1900. године као водник у 8. пешадијском пуку у Београду и на тој дужности остао до 1.11.1907. године, када је постављен за командира 3. чете 1. батаљона истог пука. Првог маја 1908. године постављен је за командира 3. чете 3. батаљона 12. пешадијског батаљона Цара Лазара у Крушевцу и на тој дужности остао 6.4.1914. године.
У Први светски рат ступио је као командант 1. батаљона 1. пешадијског пука и ту дужност је обављао од 6. априла 1914. до 25. новембра 1914. године. На почетку рата, са том јединицом, углавном је био ангажован на албанској граници код Струге. Од тада до 11. 11. 1915, био је командант 4. батаљона 1. прекобројног (Моравског) пука, а онда двадесетак дана на служби у његовом штабу, где је био ангажован на Крфу око прихвата и смештаја наше намучене и промрзле војске.
Од 20. јуна 1916. до 20. септембра те исте године ангажован је на раду у штабу Добровољачког корпуса у Одеси и радио на формирању добровољачких јединица од Срба, Хрвата и Словенаца у Русији. Након тог успешно обављеног посла постао је командант 1. батаљона 6. пука друге добровољачке бригаде до 10.12.1917. године. Учествовао је у неколико борби, а истакао се на Жербецу у Руској губернији. По доласку из Русије био је на расположењу Врховној команди у Микри код Солуна од 10. децембра 1917. до 1. фебруара 1918. године. Затим учествује у борбама на Солунском фронту, пре свега на положају Сокол – Добро поље. Као командант 1. батаљона 22. пешадијског пука дејствује на правцу Солун – Охрид – Куманово од 1.6.1918. до 1. 6. 1920. године. При пробоју Солунског фронта дејствовао је у правцу ка Царевом Селу, а потом је био поново упућен ка албанској граници код Струге.
После завршетка Првог светског рата обављао је више дужности. Од 1.6.1920. био је командант 2. батаљона 47. пешадијског пука на правцу Крушевац – Босилеград и 1922. године помоћник команданта Крушевачког војног округа. 1925. године постављен је за команданта 46. пешадијског пука у Битољу. После тога до 7.9. 1926. године био је командант Војног округа у Битољу. Од 27. новембра 1926. до 17.5.1927. године био је на служби у штабу Дринске дивизијске војне области у родном Ваљеву. Потом је командант Војног округа у Травнику, командант војног округа у Тузли и командант војног округа у Ужицу од 1931. године до смрти. Трагично је страдао као пешадијски пуковник у Крушевцу, 17.12.1933, где се био стално настанио. Сахрањен је на Старом гробљу у Крушевцу.
Био је у браку са Рушком (рођеном Матић) из Крушевца. Имали су петоро деце: Радмилу, Хранислава, Љубицу, Александра и Јована. Кћерке су му умрле као бебе, а Александар и Хранислав веома млади.
Литература: Милорад Радојичић, Витез Карађорђеве звезде Драгутин Мартиновић (1879-1933) УДК=929.71(497.11 Ваљево)
