Душан Крстић
Одликован је орденом Белог орла петог степена са мачевима, Белог орла четвртог и петог степена, Карађорђеве звезде четвртог степена, Светог Саве петог степена, Југословенске круне трећен степена, Златном медаљом за храброст два пута и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године. Од страних је добио француски орден Легије Части војничког и официрског реда и орден Румунске круне другог реда.
Рођен је у Крушевцу 2.1.1889. године од оца Драгутина и мајке Персе Милетић. Имао је браћу Слободана, Милана, Драгослава и сестре Миланку. Основно образовање је добио у родном Крушевцу, а затим је завршио Нижу школу Војне академије као питомац 38. класе и Вишу школу Војне академије као питомац 23. класе. Ратну школу је завршио у Паризу са 44. класом заједно са Де Голом, као и Виши курс Пешадисјке официрске школе. 1929. Говорио је француски, енглески, немачки и италијански језик.
Произведен је у чин потпоручника 1909, поручника 1912, капетана 1913, капетана прве класе 1915, мајора 1919, потпуковника 1923, пуковника 1928, пешадијског бригадног генерала 1936. и дивизијског генарала 1940. Био је од 1909. командир вода у 6. пешадијском пуку; од 1910. командир вода у 17. и 12. пешадијском пуку, 1913. командир вода у Пешадијској подофицирској школи.
У рату од 1912-1913. био је водник командир у 12. пешадијском пуку првог позива. У Првом светском рату био је на дужностима 1914. командира у 3. прекобројном пуку, 1915. ађутанта у Саобраћаном одељењу Врховне команде као и командира у 10. пешадијском пуку, од 1916. командира и ађутанта у Војном депоу у Тулону; од 1917. команданта места у Лутри (лука крај Солуна).
Након ратова био је од 1918, командир чете у скопској Пешадијској подофицирској школи, од 1920. командант 1. батаљона 42. пешадијског пука, од 1924. помоћник начелника Ђенералштаба Брегалничке дивизијске области, од 1925. на дужности наставника у Поморској ВА, од 1927. на дужности у секретаријату Савеза земаљске одбране, од 1928. командант 36. пешадијског пука, од 1929. ађутант краља Александра Карађорђевића, од 1933. командант 2. планинског пешадијског пука, од 1935. командант 42. пешадијског пука, од 1936. в.д. па командант пешадије Потиске дивизијске области, од 1937. командант пешадије Јадранске дивизијске области, од 1938. помоћник команданта Јадранске дивизијске области, од 1939. помоћник команданта Моравске дивизијске области, од 1940. командант Вардарске дивизијске области. У Априлском рату Вардарске дивизијске области. Са осталим заробљеним официрима и војницима одведен у заробљеништво.
После Другог светског рата вратио се у Југославију. Одузета му је сва имовина зато што није пристао да положи заклетву новој комунистичкој власти рекавши да је већ једном положио заклетву Краљу. Тражио је и добио позив од Де Гола са којим је завршио вишу школу у Сорбони. Предавао је као професор у Француској.
Писао је чланке за часописе Ратник, Војни весник и Војнички гласник, преводио је војна дела са француског и руског језика.
Био је ожењен Јелком са којом је имао синове Александра и Велимира, а ћерке Загорку, Оливеру и Зорицу. Син Велимир је имао Душана и Јелену. Умро је 1981. године и сахрањен у Нишу.
Извор: Биографија приватне архиве, изјаве потомака
Литература: Бјелајац С. Миле, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд, 2004.
Фотографија: Веб сајт Албум славним прецима
