Десан Илић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, орденима Белог орла са мачевима четвртог и петог реда, Белог орла петог реда, Светог Саве петог реда, Југословенске круне трећег и четвртог реда и свим ратним споменицама од 1912- 1918. године. Од страних одликовања добио је енглески Ратни крст, грчки Ратни крст првог реда, чехословачког Белог лава трећег реда.
Рођен је 12.12.1881. године у Крушевцу. По завршеном седмом разреду гимназије, ступио је у Нижу школу Војне академије 1901. са 34. класом питомаца. По завршетку Академије произведен је у чин потпоручника 1907, капетана 1913, мајора 1920, пуковника 1927, бригадног генерала септембра 1935. Био је на дужностима командира вода у 8. пешадијском пуку (Београд), у Пешадијској подофицирској школи (Београд) пре и после Балканских ратова. У ратовима 1912-1913. био је командир вода у 3. чети 3. батаљона 5. прекобројног пука (Шумадијског) у саставу Ибарске војске.
У Првом светском рату био је командир чете у 5. прекобројном пуку у саставу Комбиноване дивизије и учесник Церске битке. После реорганизације војске 1916. на Крфу био је командир чете у Вардарској (касније Југословенској) дивизији, учествујући у тешким борбама код Островског језера, у луку Црне реке и код Битоља 1916, и у првим редовима код пробоја Солунског фронта 1918.
После демобилизације био је командант батаљона у 34. пешадијском пуку у Суботици (од маја 1920), командант батаљона у 48. пешадисјком пуку у Пљевљима (од фебруара до марта 1923), потом на дужности у Сомборском војном округу (од марта 1923), помоћник команданта 35. пешадијског пукау Загребу (од марта 1927), командант 21. пешадијског пука у Скопљу (од маја 1928), командант 12. пешадисјог пука у Дебру (од децембра 1929), командант 4. пешадијског пука у Ужицу (од априла 1930), командант 35. пешадијског пука у Загребу (од јануара 1933), командант пешадије Савске дивизијске области у Вараждину (од септембра 1935), помоћник команданта Вардарске дивизијске области у Битољу (од новембра 1937), помоћник команданта Босанске дивизијске области у Сарајеву (од марта 1941).
У Априлском рату био је командант позадине Босанске дивизије. Одведен је у заробљеништво и није се вратио у земљу. У систему Југословенских логора на британској окупациониј зони био је до 1947, а потом са неколико десетина генерала и пуковника у дворцу Фарлар близу Оснабрика. Умро је у болници, а сахрањен у Оснабрику на српском гробљу.
Био је ожењен Даницом, ћерком трговца Стојана Стефановића из Крагујевца. Имали су двоје деце.
Извори :
Литература: Влаховић С. Томислав, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, Београд 1989; Бјелајац С. Миле, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Београд, 2004, Српски биографски речник, Матица српска, Књига 4, Нови Сад 2009.
