Цветко Булајић
Одликован је официрским орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда два пута Указима бр. 9780 и 8385, орденима Белог орла са мачевима четвртог и петог реда, Белог орла четвртог и петог реда, Светог Саве петог реда, Југословенске круне четвртог реда, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ два пута, Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, Медаљом за војничке врлине, Медаљом доброг стрелца четири пута свим ратним споменицама од 1912- 1918. године. Од страних одликовања је добио
Орден части трећег реда турског султана, француски Орден ратног крста четвртог реда.
Рођен је 1883. године у селу Вилуси код Никшића од оца Драгоја и мајке Божице, рођене Ковачевић. Одатле се његова породица преселила у Ђерем Девчу у општини Мерошина где је завршио гимназију. Након гимназије, 1910. завршио је Пешадијску подофицирску школу са 19. класом, као пети у рангу.
У официски чин унапређен је већ у Првом балканском рату 1912. У бици на Куманову командовао је водом 6.пешадијског пука и био је први пут рањен. Посебно се истакао храброшћу у рату са Бугарском 1913. године, после којег је унапређен у чин поручника и први пут одликован ОКЗм IV реда. Жестоко се борио на Сушеву, Ретке Букве и Дренку.
У Први светски рат улази као командир 2. чете 2. батаљона 7. пешадијског пука. Своју храброст, сналажљивост и ратну вештину показао је већ против аустроугарски војника код села Скела и Скелске аде на Сави и приликом прелаза преко Саве када је заробио са својом четом неколико десетина напријатељских војника. Посебно се истакао када је са својом четом бранио Аду Циганлију код Београда. Схватајући значај одбране овог острва за судбину Београда, иако рањен, са носила је командовао четом и бранио острво.
На Солунском фронту постављен је за командира 2. чете 2. батаљона 12. пешадијског пука. Приликом пробоја Солунског фронта 1918. командовао је као капетан Јуришном четом 12. пешадијског пука и међу првима, са својом четом кренуо у јуриш. Приликом борби у том пробоју, Цветко је био тешко рањен у груди и по други пут је за испољену храброст на Солунском фронту, одликован ОКЗм IV реда. Учествовао је у следећим борбама на: Источном Ветернику, Кајмакчалану и Флоки, Соколцу, Крвавици и Облој чуки, Западном Ветернику.
У ратовима 1912-1918. рањаван је седам пута и то на: Бакарном гумну-Прилеп (1912), Сушеву код Штипа (1913), Бољевцу у Срему (1914), Новом Брду-Приштина (1914), Соколцу-солунски фронт (1916), Крвавици (1917) и Западном Ветернику (1918).
После завршеног 1. светског рата, Цветко је унапређен у чин мајора и остао у активној војној служби све до 1928. године. Био је командант гарнизону разним местима, претежно у Македонији. Био је и командант школе резервних пешадијских официра. Пензионисан је са чином потпуковника и настанио се у Крушевац.
Као пензионер, после одласка пуковника Драгутина Гавриловића из Крушевца 1930, био је председник Стрељачке дружине „Обилић“ у Крушевцу. Редовно је био позиван и активан учесник на свим свечаностима у касарни „Цар Лазар“ у Крушевцу.
За време Другог светског рата позадинску службу Расинског корпуса Југословенске војске у Отаџбини чинили су је: среска, окружна и месна команда са својим командантима, помоћницима и територијалним јединицама, која су била у равни резервне војске. Дужност команданта округа Крушевачког вршио је потпуковник Борислав Ј. Вујичић, рођени брат команднта корпуса Ђорђа Вујичића. Командант Крушевца је био потпуковник Цветко Булајић, а дужност председника равногорског одбора Крушевца вршио је угледни апотекар Милан Накић. Због постављања за команданта града од стране пуковника Драгутина Кесеровића, после рата није имао неприлика од нових комунистичких власти.
Био је ожењен Радмилом сестром познатог социјалисте пре другог светског рата, лекара Драгише Мишовића. Имали су сина и ћерку. Врло рано су остали без деце, јер је син Петар умро у четвртој години, а ћерка као студенткиња филозофије. Умро је 1967. године и сахрањен на Старом гробљу у Крушевцу. Како су му потомци умрли, почетком 2000 -тих година гробница му је прекопана и данас нема гробне куће овог хероја.
Литература: Расински анали број 12, ИАК, Крушевац, 2014;
Симић С, Ратник са Кајмакчалана, Крушевац, 2001.
